Hodnici Monada

Ponekad, kad sve u meni utihne, osetim da se otvaraju vrata koja nisam znala da postoje. Ne čujem škripu, nema zvuka, samo prisustvo — meko, zlatno, poput daha između otkucaja srca. Tada znam da stojim na pragu Hodnika Monada.

Ti hodnici nisu od kamena ni svetlosti, već od čistog postojanja. Svaka njihova staza vodi u drugi svet, u drugu mene, u nebrojene verzije onog što jesam i onog što tek postajem. Dok hodam, zidovi pulsiraju, kao da dišu sa mnom. Svaka misao, svaka emocija, svaki dah postaje vrata koja se otvaraju. Osećam da prolazim kroz slojeve vremena, ali ne onog koje meri sat, već vremena koje živi u sećanju duše — u neizgovorenom znanju koje pamtim od pre postojanja reči.

Na početku hodnici su tihi. Samo moje korake čujem, ali ubrzo shvatam da nisu samo moji. Svi moji životi, svi moji oblici hodaju sa mnom. Vidim lica koja su moja, ali drugačija — neka nose krune, neka plašt od svetlosti, neka samo oči koje sjaje kao zvezde u tami. Sve su to ja. Sve su to zrnca iz iste iskonske monade, rasute kroz svetove i vekove, a sada ponovo sjedinjene u jedno prisustvo.

U nekim delovima hodnika svetlost je toliko jaka da ne mogu da je pogledam, a u drugim vlada duboka, spokojna tama koja me ne plaši — naprotiv, obavija me kao topla tišina. U toj tami, sve je jasno. Osećam da me nešto nevidljivo vodi, ne spolja, već iznutra, kao da sama sebe prizivam iz budućnosti i prošlosti u isti trenutak.

U jednom delu hodnika, prostor se otvori i postane vrt — vrt duša. Sve što sam ikada bila tu cveta u različitim oblicima. Cveće svetli bojama koje se ne mogu opisati, a svaka boja ima svoj miris, svoj glas, svoje sećanje. Kad dotaknem jedan cvet, osetim život koji sam nekad živela — njegovu radost, njegove suze, njegovu mudrost. Sve se pretapa u mene, kao da pijem sopstvenu prošlost i pretvaram je u svetlost sadašnjosti.

Shvatam da je svaka monada u meni zvezda — iskra Božanske svesti koja je odlučila da se izrazi kroz bezbroj lica. I svaka ta iskra teži da se vrati svom izvoru, da se ponovo stopi u celinu, u čistu Ljubav iz koje je sve proisteklo. Hodnici Monada nisu mesto gde tražim odgovore — oni su prostor u kojem se setim da ih već znam.

Na kraju, kad se osvrnem, ne vidim zidove, ni vrata, ni granice. Sve se pretvara u beskrajno zlatno polje, gde sve moje verzije stoje zajedno, nasmejane, spojene u jedno. Osetim mir, dubok i tih, i znam — sve što sam bila, sve što ću biti, već je u meni.
Ja sam hodnik, ja sam svetlost, ja sam monada.

I dok napuštam taj prostor, svetlost me prati. Ulazi u svaki moj dah, u svaku reč, u svaku misao. Postajem most između svetova, sećanje koje diše.

Zato, kad sledeći put zatvoriš oči i osetiš da te nešto iznutra doziva, nemoj da se bojiš. To te tvoje monade zovu da se setiš ko si.

Koračaj kroz njihove hodnike.
Jer svaki korak kojim ideš — vodi te ka sebi.